Stephen King: "Misery"
Prijevod: Ivan Ott
Izdavač: Lumen, 2020.
"Spisatelj Paul Sheldon doživi prometnu nesreću. Budi se u nepoznatoj okolini, u nepoznatoj sobi. A kraj njegovog kreveta stoji žena koju prvi put vidi, Annie Wilkes. Ona ga je izvukla iz auta i dovela k sebi kući i time mu spasila život. Paul saznaje da je Annie velika obožavateljica njegovih romana o Misery. Najveća obožavateljica. Ali kada ona saznaje kako posljednja knjiga završava, Paul shvaća da se neće tako lako izvući i da sve što slijedi postaje horor."
Kako započeti recenziju knjige koju sam morala nekoliko puta zatvoriti jer mi je postalo nelagodno i želudac mi se okrenuo? Nemojte me krivo shvatiti, roman je odličan. Najbolja Kingova knjiga koju sam do sada pročitala. Ja inače jako volim hororce, trilere i sve što ima krvi... Koliko god to čudno i grozno zvučalo pa je i meni samoj to bilo čudno da sam na trenutke tako teško čitala knjigu. Možda je to zbog detaljnog Kingovog opisivanja.
I baš zbog tih detalja, zaljubila sam se u njegovo pisanje. Toliko sirovo i realno opisano da sve možete zamisliti u glavi.
Mislim da ovu knjigu mogu objasniti kao priču o ovisnosti. Ovisnosti o pisanju, knjigama, obožavanju i drogama. Zašto obožavanju? Mislim da se svatko od nas barem jednom našao u situaciji da nešto toliko voli da na trenutke graniči s fanatičnim. U romanu možemo shvatiti što to znači kada se prevrši ona granica normale i ljubavi prema stvarima koje pratiš i cijeniš. Jer ono što je Annie imala u svojoj glavi nije bila ljubav, to je bila manija.
Annie je bolesna, neopisivo bolesna i ne normalna osoba koja je manična, depresivna i psihotična. Prekrasna kombinacija. Ona je čudovište kakvo nikada ne bih htjela susresti i iskreno se nadam da takvih ljudi nema (koga ja zavaravam?).
Lik Paula Sheldona mi se jako svidio. Zanimljiv je i pametan lik s kojim sam proživljavala svaku njegovu bol i ono što je prolazio s Annie kada je imala svoje psihotične ispade... Ali i onda kada nije. Sviđa mi se što se sve odvija u kući, unutar sobe u kojoj je Paul boravio, a ono što se vani zbivalo saznajemo samo iz njegovih opisa. Osjećala sam laganu klaustofobiju i u tome pogledu, King je odradio odličan posao.
Ono što me posebno fasciniralo je to što mu je Annie bila neka vrsta inspiracije za pisanje knjige. Knjige za koju je i sam shvatio da je to možda najbolje dijelo koje je napisao. Zanimljivo je to kako mu je upravo ona dala ideju i probudila interes za ponovno pisanje o Misery. Fasciniralo me je to što je Annien i Paulov život ovisili o tom romanu. Paul je bio zatočenik u njenom svijetu, životu, a ona u svojoj glavi. Čudno, da.
Knjiga mi je odlična, napeta i intrigantna. Nisam ju mogla ispustiti iz ruku. A s krajem knjige sam pogotovo zadovoljna i jako mi je lijepo sjeo.
Od srca ju svima preporučam. Svima vama koji ju još niste pročitali jer, ako volite dobre psihotične likove koji će vam se na neki čudan i uvrnuti način zavući pod kožu, odmah krenite s čitanjem.